Dalmacija News u dogovoru s autorom Damirom Duplančićem objavljuje
pjesme iz njegove “Izgubljene generacije”. Evo treće…
PUVALICE OD ANTENA
Bila su to vremena,
puvalica od antena.
Visokih antena, a ka ništa smo ih skidali
i onako mali, u nebo se penjali.
Visoko iznad Splita grada,
tamo na vrhovima zgrada.
Pa bi posli mi iz ulice,
od antena radili puvalice.
A sve su se puvalice,
držale za štipalice.
I eto, u samo par stihova,
puvalica je već bila gotova.
Onda bi ubrali narančaste bobice
i pljucali ih kroz puvalice.
S njima smo se gađali
i po dvoru pljucali.
Za narančaste fleke,
tamo sedamdeset i neke.
Tamo puno prije nego šta smo počeli vatat ženske,
svi smo bili u boji Nizozemske.
Narančasti rafali,
veliki i mali.
Još mi je od bobica sve u ustima sočno,
a kako mi je izgledala puvalica, sićan se točno.
Ma dok vam ovo pričan,
i okusa metala se sićan.
I onda ne znan šta mi je to danas zasmetalo,
pa san se mora pogledat u ogledalo.
Uvatila me strava,
kad san vidija kakva mi je glava.
Baš me razočaralo,
jedno obično ogledalo.
I premda znan da su prošla mnoga lita,
svejedno sam ga priupita:
“Ogledalce, ogledalce, di su otišla ta vremena,
puvalica od antena?”
Vidi ogledalo kako me to pitanje mori,
pa odluči da mi odgovori:
“Žaj mi je, prošla su
vremena ono kad si bija mali
i antene su već odavno
zakopali.
Smeta to i mene,
te zakopane antene.
Jer kako će sad dica,
znat šta je bobica?
Vidim samo da pate,
uz kabele i pjate.
Nema više narančaste ulice,
nema više puvalice.
Zato i ne smim dugo gledat
ovo šta je ostalo,
jer moglo bi me razbit!”, završi ogledalo.
I ostavi me usred tišine
i još me zapeče od istine.
Gleda san di ću.
Nisan zna šta ću.
A onda su mi sjećanja sama,
napunila usta bobicama.
Pa je sjeta opet uvatila mene,
odnija mi vitar s krovova antene.
Odnilo vremena,
puvalica od antena.