Jedan od najvećih lanaca dobrote u gradu podno Marjana prije jedanaest godina pokrenule su Lada i Lana, a i danas sve skromno pripisuju drugima: “Da nema ljudi, nema ni nas”

Srce im kuca brže, češće plaču, govore više od muškaraca, ali mnogo manje lažu. Možda su nježniji spol, no Lana i Lada svakako dokazuju žensku snagu i srčanost. Primjer su kako je svakodnevicu moguće nabolje promijeniti vedrinom, hrabrošću, ali i upornošću. Kako je u vremenima otuđenosti i užurbanosti ipak najvažnije – zaspati kao čovjek.

I svakog se dana suočavamo s teškoćama života, problemima s kojima se ne znamo nositi, preprekama koje se teško prelaze, ali neke stvari u životu jednostavno ne možeš birati, za druge pak moraš biti iznimno zahvalan.

Zahvalan za krov nad glavom jer sve dublja je praznina između bogatih i siromašnih, na ulicama je samo više potrebitih, onih koji su na svojoj koži osjetili tu surovost života. No onda dobili i pravi “dar s neba“.– Moja mama je brata i mene uvik učila da triba dijelit, često je kuvala za MoSt i nosila spizu i nekako kao da sam i ja preuzela tu strašnu volju. I od te volje stigla je i ideja da organiziran još ljudi, da i drugi kuvaju za beskućnike. Naravno, ispričala san to kolegama, prijateljima, izviđačima, ali nisan postigla ono što sam tila. Svi su govorili da je super, al niko se nije želio baš priključit. I onda san mislila, mislila i mislila i sitila se Lane. I tako joj jedan dan sve ispričala, a ona je pristala i prije nego san joj krenila govorit o čemu je rič – u dahu govori Lada Štefek, o početku jednog od najvećih lanaca dobrote u gradu podno Marjana. Pravo čudo.

“Uštekali su se u naš utikač…”

Jer, iako su potajno priželjkivale, nisu ni slutile kako će ideja o večeri za svoje sugrađane bez doma postati akcija u kojoj gotovo da i nije bilo tjedna u kojem beskućnike nije svaki dan čekao topli obrok.

– Nama se dogodilo ono k’o kad se dogode momak i cura, vide se, zaljube i ožene pa žive do kraja života. Jednostavno nan se dogodila čarolija. Imali smo valjda zajedničke empatije, vidi se kroz život, ne samo kroz kuhanje za beskućnike. Meni nije bilo bitno šta ćemo radit, nego je ta potreba za sudjelovanjen jača od tebe – kaže Lana Iljadica koja je i doslovce “iljadu” puta spomenula – ljude. One bez kojih akcije ne bi bilo. I tako već punih jedanaest godina.

– Da nema ljudi, nema ni nas – veli pa dodaje.

– Očito su se ljudi na našu ideju uspili kozmički, duhovno, uzvišeno ili kako već uštetak u taj utikač.

Vole sve što vole mladi

Iz njihove poniznosti svi bi mi mogli naučiti. S lica ne skidaju osmijeh. Lada fizioterapeutkinja, Lana turistički vodič. Ili – ovako su se one prestavile.

– Ja sam šinjorina. Pas mater. Iman malog Bepa, roditelje, familiju, nećakinje, puno prijatelja,… Jedna sam pozitivna osoba, ne vidin crno jer imam ružičaste očale, prije trinaest godina povratnik u Hrvatsku iz dalekog svita – govori Lana dok mazi svog Bepa. Zato je, smije se, i dobila “pas mater” od milja.

– Izviđač sam u duši, i to od svoje četvrte kad san na prijevaru ušla u izviđače. Iman istog muža, dvojicu sinova, volim putovanja, a sada učim korejski – priča Lada.
Zapravo, podvučeno – vole sve što vole mladi.

Dosadili su svitu, u glas kažu, jer stalno ponavljaju isto, ali kako zaobići ovaj “La-La” dvojac koji se nije umorio kuhati za svojih 36 beskućnika.

– U početku je prihvatilište udruge MoSt bilo kod kolodvora, bilo je i manje ljudi, a tamo je bio naš Duje koji se obožavao slikavat s nama. Sada je sritno smješten u Domu na Braču. Duje je imao familiju i sve, bio je u logoru u Čečeniji, biža je i tako… Totalno neobično. Ne očekuješ da takav čovik završi tamo. On bi bio i osoba koja je otvarala vrata, neka spona između beskućnika i ljudi koji su donosili večere – priča Lada.

Bitno je da je od srca

A kuhali su svi – od studenata koji su se tik prije nekoliko dana “odvojili” od majčinog lonca i kuhače pa do političara i umirovljenika. Za isti cilj – pokazati ljudima bez krova nad glavom da – nisu sami.

Pa čak i u vrijeme kada smo se grlili imaginarno, kada je distanca bila sastavni dio svakodnevice. Ljudi su tada, prepričavaju nam naše OLaLa-ovke, kuhali za imaginarne ljude, pojedinci bi u portunu preuzeli teće i tek ih vratili prazne.

– Bez obzira kakva je sudbina tih ljudi i zbog čega su se našli u toj situaciji, odlučili smo ne razmišljati o tome niti osuđivati ih. Tu su od profesora i inženjera do kockara i pijanaca, virujte. Nama je bitno pomoć tom čoviku – kaže Lana. Demonstrirati kako u životu nije najvažnije popraviti puknuti nokat ili “razbijati glavu” oko boje postola.